Ako smo nakon "Euforije i pada kisnih kapi" i "Meseceve ulice", ocekivali da treca knjiga Vladimira Radovanovica izadje iz okvira sazetog izraza koji iz naratoloskog prelazi u poetske fragmentirane stilizacije teksta, gde ce radnja napokon dobiti svoje mesto u tekstu, to se sa njegovom novom knjigom nije dogodilo. Naprotiv, "Odsjaj izlomljenih pogleda" vrhuni jos sazetijim izrazom koji ovog puta dolazi do potpune poetske metaforizacije i mistifikacije opisanog. Citalac ce u stilu, poetici i napisanom prepoznati autorstvo Radovanovica, a ostace iznenadjen lepotom napisanog koja ide ka poeziji. Bezmalo, mozda bismo "Odsjaj izlomljenih pogleda" mogli nazvati i odrediti kao poetski roman. Knjigom "Odsjaj izlomljenih pogleda" Vladimir Radovanovic potvrdio je onu poznatu misao da „ko trazi spolja - sanja, ko trazi unutra - budi se". Samim tim, ovim stivom, koje bi moglo biti deo trilogije, jer ne odstupa od poetike prethodnih knjiga, jos jednom smo pozvani na putovanje unutra. I to ne samo u unutrasnjost Martina koja je sva kao od stakla, vec u unutrasnjost razlucenog teksta cije elemente i njihove odsjaje treba iznova sastaviti. Mozda kroz ritual citanja? Do izraza srece, iskonske srece. (Milica Milenkovic)
