U vremenu pred smrt, pogodjen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, Ducic pise politicke tekstove i novinske clanke, otvoreno osudjujuci genocid nad Srbima koji je sprovodila hrvatska ustaska vlada. Iz tog perioda poticu i njegovi politicko-istorijski eseji objedinjeni u knjizi Verujem u Boga i u Srpstvo.
„Ducic je došao do zakljucka da je jugoslovenstvo kakvo je bilo izmedju dva rata teska zabluda srpske politike i da se na slicnim ideolosko-politickim osnovama ne moze i ne sme graditi nova drzava. Kako u jugoslovenstvo nije verovao, a sa Hrvatima, zbog genocida, nije zeleo da ulazi u bilo kakve nove dogovore i saveze, postao je beskompromisni protivnik obnavljanja Jugoslavije. Dizuci glas protiv Jugoslavije, jugoslovenstva i Jugoslovena, Ducic je smatrao da Srbi treba da rade na objedinjavanju svog etnickog prostora, da, konacno, ne vode racuna o drugima vec o sebi i sopstvenim interesima." (Vasilije Dj. Krestic)
